Naslovna strana    Istorijat  Kalendar akcija   Naši vrhovi    Izveštaji    

Radan i Đavolja varoš

Izveštaj sa planinarenja

Datum: 08. – 11. oktobar 2010.
Učesnici:
Broj učesnika: 45
Poštar, Novi Sad                15
Naftaš, Novi
Sad                  1
Spartak, Subotica
                1
Železničar, Novi
Sad           14
Dr R. Simonović, Sombor    
3
Ravničar, Bačka Palanka     1
Pobeda, Beograd                8
Železničar, Beograd            1
Kopaonik, Beograd             1


Vodič: Zoran Nikolić

Pređeno: 30km
Visinska razlika: 1400m uspona i silaska

Vremenske prilike:
U subotu vedro, uz jutarnji mraz. Ceo dan sunce, vetar samo na prevojima. U nedelju, uglavnom oblačno, bez vetra. Po neki put, pojavilo se i sunce.

Trasa:
Subota: Đavolja varoš – selo Đake - Sokolov vis – Begovića grob – Lazarica – Prolom banja.

Nedelja: Prolom banja  – vidikovac Koste Pećanca – Kameni presto – Prolom Banja.

Opis akcije:
Petak, 08.10.2010. Iz Novog Sada u 15:00 krećemo put Beograda, gde nam se pridružuje desetak planinara PD Pobeda i vodič iz PSD Kopaonik. Odmor pravimo na auto-putu, kod Lozovičke česme. U 22:00 stižemo, po planu, u Prolom banju, u Garetov konak. Objekat je nov, svi smo u dvokrevetnim sobama; imamo i TV. Noć hladna, temperatura oko 0C. Smeštamo se po sobama. Cimer i ja odlazimo, sa još dve planinarke u hotel Radan. Restoran pun, muzika odlična. Momci sviraju sve: za uvo, za igru, kolo. Provod ne može biti bolji. Oko jedan sat idemo na spavanje. Ujutru nas čeka Radan i Đavolja varoš.

Subota, 09.10.2010. Ustajemo i na televiziji gledamo vremensku prognozu. Jutarnje temperature su minus 2, 3, 5C. Silazimo na doručak. Trava se beli, kao i krovovi automobila. Mraz. Krećemo busom prema Đavoljoj varoši. Od parkinga, nastavljamo peške uz Žuti potok.

Đavolja varoš. Šta reći? Čudno mesto pod otvorenim nebom. Čudno, da čudnije ne može biti. Ovaj spomenik prirode se nalazi na jugu Srbije, 27km jugoistočno od Kuršumlije. Njega čine dva, u svetu retka, prirodna fenomena: zemljane figure, kao specifični oblici reljefa, koji u prostoru deluju vrlo atraktivno i dva izvora vrlo kisele vode, sa visokom mineralizacijom. Prirodni ambijent oko figura, deluje surovo, skoro mistično, a u širem okruženju živopisno i pitomo, kao i ostaci stare crkve i nekoliko jama saskih rudnika.

Zemljane figure (danas 202), različitih oblika i dimenzija, visine 2-15m, širine 0,5-3m, sa kamenim kapama na vrhu, rezultat su specifičnog erozivnog procesa, koji traje vekovima. Figure se obrazuju, rastu, skraćuju, menjaju, nestaju i stvaraju nove. Ovaj geomorfološki fenomen je jedinstven u našoj zemlji i vrlo redak u svetu. Neki ovu pojavu porede sa „Baštom bogova“ u SAD.

Đavolja varoš je, kao neobičan prirodan fenomen, uticala na maštu ljudi, te su nastale legende o njenom postanku. Po jednoj, figure predstavljaju okamenjene svatove, koji su, po nagovoru đavola, hteli da venčaju brata i sestru, pa ih je Bog okamenio, da spreči rodoskrnavljenje. Po drugoj, figure predstavljaju đavole, koje su ljudi dugo nosili na leđima, donoseći im zlo i nevolje. Da bi ih se otarasili, morali su da prenoće jednu noć na mestu današnje Đavolje varoši.

U okviru zaštićenog područja, nalaze se i dva izvora vode, neobičnih svojstava. Jedan je đavolja voda, izvor hladne i ekstremno kisele vode, sa visokom mineralizacijom i nalazi se u Đavoljoj jaruzi. Crveno vrelo je drugi izvor, pored pešačke staze, na sredini zaštićenog područja, sa nešto nižom mineralizacijom.

Zemljane figure, Đavolja i Demonska jaruga, ekstremno kisela voda, ostaci kopova i crkve, kao i okolni ambijent, predstavljaju veliku atrakciju za posetioce. Razmileli smo se po vidikovcima i jarugama, da ovekovečimo fotoaparatima ovo istinsko čudo, s tim da se u pola deset skupimo ispred crkvice i krenemo ka Sokolovom visu (1370m).

Mali broj iz grupe, njih šestoro,  vraća se autobusom u Prolom banju, na bazen, a mi, ostali krećemo ka jednom od vrhova Radan planine. Sunce se pojavilo još dok smo bili u Đavoljoj varoši, a temperatura je idealna za pešačenje. Staza kreće odmah uzbrdo, uz potok, kroz šumu. Stižemo u selo Đake, sa svega nekoliko kuća. Domaćini su tu samo leti, pa stare, prazne kuće deluju pomalo sablasno. Nema pseta da zalaje, nemamo kome da kažemo –dobar dan. Mali odmor i idemo dalje, još većim usponom. Do Sokolovog visa ima nešto preko 7km, ali je visinska razlika 800m. Vreme nas služi; prohladno je i sunčano. Vetar se pojavljuje samo na prevojima i pri vrhu. Nešto pre jedan smo na vrhu. Sunčano i vedro vreme nam je omogućilo da vidimo sve planine u okruženju. Na severu, pogled puca, preko Sokolovice, sve do Velikog Jastrepca. Desno od Sokolovice je Arbanaška planina; istočno je veći deo Radan planine, koja se pruža pravcem severozapad-jugoistok, isto kao Kopaonik, koji nam je sa zapadne strane. Južno je Majdan planina i Ivan kula, a dalje na jugu su kosovske planine.

Odmaramo se, fotografišemo, užinamo i posle skoro sat vremena, krećemo dalje, blago nizbrdo, prema Pavlovom podu. Ne idemo do Šopota (bilo bi to oko 30km), nego na sever, na Gajtanska vrata, pa ispod Malih vrata na Begovića grob, pa Vlasovo. Usput beremo divlje jabuke i kruške, glog, trnjinu, po koju drenjinu. Preko Vlasova i Kokanovića, spuštamo se na  put, ispred same Prolom banje, blizu Crkve Brvnare. Zove se još i Hram kneza Lazara i udaljena je 2,5km od banje. Podignut je pred odlazak Srba na boj na Kosovo. Knez Lazar je poveo vojsku, u odbranu svega srpskog, najkraćim putem od Kruševca. Na pola puta do Kosova, u podnožju Radan planine, zaustavio se da se ljudi odmore i pripreme za boj. Istorija je potvrdila da je, pre odlaska na Kosovo, sagradio Hram od drveta i u njemu pričestio glavninu vojske i održao molitvu. Zato crkva nosi njegovo ime.

U miru večernjeg smiraja, zvono se čuje daleko (zazvonili smo). Ostalo nam je još pola sata lepe šetnje do naše banje i Garetovog konaka. Za devet sati, pređosmo 24km i savladasmo 900m visinske razlike. Tuširanje, večera, pa opet hotel Radan i muzika. Uživanje, posle celodnevnog planinarenja.
Nedelja, 10.10.2010. Jutro je toplije za nekoliko stepeni od prethodnog. U pola osam krećemo sa parkinga na Sokolovicu, bliže odredište – kota Radulovac (1050m). Iz banje, pravo uzbrdo. U 3km treba da savladamo 400m visinske razlike. Jedna planinarka ubrzo odustaje, a mi nastavljamo.

Česti su kratki odmori. Staza je odlično markirana. Stižemo prvo do kote 827m, kasnije i do kote šareno drvo - 1034m, pa polukružno na severoistok, tako da na Radulovac stižemo sa zapadne strane. Još dok smo se kretali uzbrdo, videli smo istočno od Radulovca tri vidikovca –stene.

Na Radulovcu slikanje, odmor; pa prvi vidikovac. To je stena Miloša Obilića. Izgleda kao kula stražara. Pogled puca na zapad, jug i istok. Ispod nas, prolomska kotlina, desno Kopaonik, pravo Radan, a iza Kosovo. Sledeći vidikovac – stolica Koste Pećanca. Pećanac je u Prvom svetskom ratu bio komita, u Drugom, četnički vojvoda. Stolica je bukvalno stolica, naslonom okrenuta ka banji, a štrči jedno dva metra od osnove stene. Malo je teže doći tu i sesti. Opet slikanje i dalje, na treći vidikovac, kameni presto cara Lazara. I ova stena visi iznad provalije i može da primi desetak ljudi. Na samoj steni je jedna manja, visine oko 3m i na vrhu ima nešto nalik na stolicu – presto. Tu smo se skoro svi slikali, jer dominantna stena sa prestolom, golica maštu.

Sa kamenog prestola silazimo i sa istočne strane obilazimo kotu Radulovac i spuštamo se na jug, prema banji, oko Aleksinog brda, ka bačijama. I ovde ima mnogo divljih jabuka, krušaka, gloga, trnjina. Završavamo spust uvalom, bez šume, livadama ispod kote 733m. Stižemo u banju u 12.00. Za četiri sata smo prešli 7km i visinsku razliku 500m. Vruća teleća čorba kod Gareta, još više je učvrstila dobar utisak. Tuširanje i napuštanje objekta.

U 14:00 krećemo prema Kruševcu. 12km pre grada, skrećemo ka manastiru Naupara, u podnožju Jastrepca. Manastir se nalazi u istoimenom selu, na desnoj obali Rasine. Posvećen je rođenju Bogorodice. Narodno predanje izgradnju manastira pripisuje despotu Stefanu Lazareviću, sinu despota Lazara. Prvi put se spominje 1382.godine, otprilike u isto vreme kad je otac gradio Lazaricu u Kruševcu. Manastir je stradao od Turaka 1454.g, kad je stradao i Kruševac. Crkva je obnovljena 1835.g, u vreme Miloša Obrenovića, ali sa izmenjenim prvobitnim, arhitektonskim rešenjem. Pripada krugu građevina moravske škole. Fasade su ukrašene bogatom kamenom dekoracijom, koja se sastoji od rozeta u gornjoj zoni. Najistaknutije mesto po klesarskoj veštini, zauzimaju dve rozete na zapadnoj fasadi. Na njima je ostvarena simbioza romanskih i moravskih skulpturalnih tradicija.

Napuštamo Naupare i pored Kruševca, na auto put. U autobusu se sumiraju utisci. U Beogradu izlaze Beograđani, a mi stižemo u Novi Sad malo posle 21. Neki putuju još dalje, za Temerin, Palanku, Suboticu, Sombor, Zrenjanin...

Tekst pripremili: Milan Radanović Brzi
Fotografije:
Magdalena Seleši