Naslovna strana    Istorijat  Kalendar akcija   Naši vrhovi    Izveštaji    

 

Moja prva... Konjuh, maj 2011.

Izveštaj sa planinarenja na Konjuh

Datum održavanja akcije:
28. i 29. 05. 2011.

Pređenih km: 15
Visinska razlika: 1000m

Učesnici:
"Poštar“ Novi Sad ...................7
"Železničar“ Novi Sad...............1
"
Dr R. Simonović" Sombor........2
"Pobeda" Beograd...................7
Lokalni vodiči..........................2

Opis akcije:
Spremao sam se za počinak posle još jednog napornog dana i posle pakovanja opreme za odlazak na Konjuh planinu, kada mi je na pamet palo da bih mogao još jednom da proverim sve što je zapakovano,da se uverim da je sve u redu, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog mog mirnijeg i lakšeg sna. Brzo sam to obavio, bilo je sve kako treba i ja umiren odoh u krevet. Na mojoj Nokiji podešavam budilnik na 4.15 i to proveravam sigurno bar dva ili tri puta, jer je sutra važan dan i nikako NE SMEM da zakasnim. Polazak je zakazan za 05.30 ispred Ž. stanice. Gasim svetla i konačno me hvata san...... 

PI-piii, pi-piiii....javlja telefon da mi je stigla poruka i ja polusvestan, u polusnu čitam sledeće - „Zele, mi stigli“! To Marina, moja dobra Marina, javlja da su ona i još troje njih stigli iz BGD-a u NS! „Šta stigli, gde bre...stigli...?“, pitam se dok gledam na sat-05:00 ! Ne verujem svojim poluotvorenim očima, koje su počele sve više da se šire i rogače, kako je svest o tačnom vremenu počela da mi para mozak. „Oni su stigli, a ja još u krevetu!?“. A ja sam i organizator i vođa puta na Konjuh planinu za još 18oro ljudi. Skačem iz kreveta kao da me je munja ošinula i krećem panično da se organizujem. „Pa gde  baš sada, gde danas da me izda prokleti budilnik... kako je moguće... samo da stignem, samo da stignem...“, razmišljam, urlam u sebi dok panično grabim ka kupatilu! Sati je 05.05 i ja ulazim pod tuš. Šta se čudite... da, pod tuš! Završavam brzo i odmah zatim perem zube! Pa šta je tu čudno... da, perem zube! Nema se vremena, ali činim sve to! Navlačim čiste gaće i majicu onako polumokar i oblačim odeću što sam je sinoć spremio za put. Obuvam patike, zatvaram rančeve, proveravam novčanik, sve je odure (u redu, na tuzlanskom jeziku), tj. pare su na broju, i uzimam pomenuti telefon da zovem taxi, kad meni zazvoni telefon. Šta je...ko je... hvatam se za telefon... Peđa je, davi nešto, skoro da ga i ne slušam. 05:15 je. Dobijam dispečerku iz Delta taxija i ona mi reče da nema slobodnog vozila. Ne verujem svojim ušima šta mi reče! „Pa kako nema, pa ja radim za njih, vozim taj taxi u Delti!“, pričam sam sebi.“ Ništa... zvaću neki drugi...“, ali ja nemam, niti znam neki drugi broj! A i mozak mi blokiran. Tanja, moja žena, koja se razbudila od moje buke, dobacuje mi iz kreveta da zovem SOS taxi (kakve li ironije... ali se uklapa!), i govori mi broj. Zovem, i lep ženski glasić kaže - „za dva minuta.“! Kakva je to prijatna muzika, kakva arija je to bila za mene u tom trenutku, taj njen slatki, mali telefonski glasić... Život mi se vratio u punom sjaju i ima sve šanse da bude ponovo lep. Ljubim ženu za rastanak i izlećem napolje k´o metak. Stiže taxi vozilo kvaliteta u skladu sa renomeom firme SOS-Opel „suza“sva rasturena i prljava, ali meni u tom trenutku najlepši auto na svetu! Stižem na vreme, NA VREME!!! Jupiii! To se zove pravo jutarnje ubrzanje! Na mesto polaska vidim da su stigli svi - Zrenjaninci, Somborci, Bgđani su kod zgrade NIS-a, a sada je i vođa puta, tj. ja, konačno tu! Dolazim potpuno laganim korakom, opušteno, kao da ništa nije bilo, ne moraju baš svi i sve da znaju, i pozdravljam se sa svima, upoznajem meni nepoznate. Nedostaje Atila iz Bečeja, njemu malo kasni bus, ali moramo da ga čekamo, jer je on veoma važan član naše grupe - nosi sa sobom tri ogromne štrudle sa makom, poklon za Hasu i Dragana, naše domaćine tamo, ljude navučene na te iste štrudle. Inače ,ta dvojica su moji dobri drugari. Stiže i Atila, pozdravljamo se, smeštamo u bus. Pitam Stojanku za brojnost, kaže da je sve odure, brojim i ja još jednom i...krećemo! Dva metra napravismo i šofer koči - Acketa Predrag trči i maše! Stojanka i ja se samo zgledasmo pogledom koji govori pitanje - „otkud sad pa ovaj?“ Izgleda da smo se zabrojali!? Ne mogu da verujem...sve nešto...po ko zna koji put od jutros! Al´ to sad nema veze, Acketa uskače u bus, priča priču o zaboravljenoj ličnoj karti i mi konačno krećemo u 05.45, sa petnaest min. zakašnjenja. Stižemo i do NIS-ove zgrade, kupimo moje drage Beograđane i od zlata Marinu, i konačno oko 06:00 mi zaista i pođosmo! „Ajd´ Bože pomozi sad, da ovo prođe kako valja“, molim kratko Višnjeg, onako, u sebi...

Sada, kada je konačno sve odure (ono na TZnskom!), imam priliku da zapazim da je bus... onako.. tako-tako! Mogao je biti i bolji... ali i mnogo, mnogo gori! A vozač... onako... tako - tako... ne odaje utisak vrsnog poznavaoca drumova i ne uliva baš poverenje, vidim da ću morati zaista i da vodim/navodim zapravo... i to celim putem! To shvatam već u Rumi. Prođosmo Rumu, zatim Mitrovicu i u 07:20 sati stigosmo na našu granicu u Sremskoj Rači. Tu lako prolazimo, jer je carinik neki baš car, slobodni penjač iz Šapca i ja, naravno, odmah pitam za Dragutina, i naravno - oni se poznaju,cene se čak! Pozdravismo se sa penjačem i lagano, truckajući se preko železničkog mosta, pređosmo preko reke Save. Drndavim železničkim, a ne novim mostom izgrađenim tik pored železničkog, koji su gospoda Dodik i Pajtić, pre nekog vremena, uz niz hvalospevnih reči, uredno pustili u rad! Ne zna se uzrok ovom slučaju, neka su to posla...Stigosmo i na bosansku stranu gde su carinici malo ozbiljnije shvatili svoju ulogu i ja se, gledajući našeg vozača kako se junački bori sa silnim papirima, pobojah da će nešto od papira i da zafali! Ali nije tako bilo, molitve izgleda da deluju! Nastavljamo vožnju i ja sada po prvi put razmatram vremenske prilike. Sive su i ne baš povoljne, ali ja se, kao što to uvek i činim - nadam! Obilaznicom oko Bijeljine, uz navođenje vozača na pravi smer, mi hvatamo ispravan put za Tuzlu. Stajemo na neku benzinsku pumpu, da ljudi isprave leđa i da obave što nužno obaviti moraju! Negde kod Ugljevika nailazimo na radove na putu što nas dodatno usporava i krade nam dragoceno vreme. Preko planine Majevice, gledajući brojna upozorenja o minama, konačno izbijamo na prevoj sa kog se vidi dolina u kojoj je smeštena Tuzla. Lep pogled na lepu dolinu. Taj prevoj kao da je delio dve klimatske zone, pa se vreme najednom popravilo i sivi su oblaci ustupili svoje mesto plavoj boji! Vijugavim putem koji vodi kroz pitome i sveže predele, spuštamo se ka gradu i mestu sastajanja sa Hasom i Draganom koga još zovu i Pupe. Ugledasmo konačno i njih kraj puta, maše Dragan, ja mašem njemu i bez zaustavljanja, odmah krenusmo ka odredištu, zdravićemo se kasnije - oni ispred u Benitu (lično ime Draganovog fijat punta), a mi za njima mini-busom. Vozimo se kroz grad, padaju i prvi komentari o Tuzli, dopada se ljudima, onako, na prvi pogled. Prošli smo ceo grad i nastavili ka Banovićima i ka Zobiku, našem konačnom odredištu. U Oskovi skrećemo levo ka Zlači, do koje put vodi dolinom iz snova - lepa planinska reka, lepe livade, lepa šuma, kuće i vikendice. Zagreva se atmosfera lagano. Autobus nas je dovezao skoro do samog doma, mada je prvobitni plan bio da se zaustavimo kilometar niže i to zbog nekoliko malih, sumnjivih drvenih ćuprija. Ovako je ipak bolje. Izlazimo konačno iz busa i ja se pozdravljam sa Hasanom i Draganom, upoznaju se i pozdravljaju svi. Odmah vadimo stvari iz busa i krećemo ka domu, jer već kasnimo sat vremena u odnosu na plan. Preko dva mostića, pa dalje pravo putem uz razigrani i raspevani potok, stižemo konačno do Varde, planinarskog doma (570 mnv), koji se ugnezdio u samo krilo Konjuha, na prostranoj livadi okruženoj borovom i bukovom šumom, pored potoka koji neumorno žubori i peva pesmu dobrodošlice...

Pokušavam da rasporedim ljude po domu dajući neke predloge i smernice, ali ipak prepuštajući svima da se to desi spontano. Uglavnom, tražio sam da se u sobu u prizemlju smeste stariji i parovi (kreveti su dovoljno široki za dvoje), a da se na sprat penju ostali. Tako nekako i biva. Još tražim da se smeste bez velike žurbe, da se malo predahne od puta, ali ipak da to bude u roku od sat vremena, jer je već skoro podne i postalo je sparno, pa sve ukazuje na pogoršanje vremena i na kišu, pa bi trebalo krenuti na uspon što pre...

 Oko dvanaest sati,po sunčanom, pomalo sparnom vremenu, krećemo na Konjuh. Čim se iz doma izađe na stazu, počinje uspon bez i malo popusta! Padina je strma i oštra, strmina, i prvih 300-400 metara staza vodi kroz nešto gušću šumu, da bi nakon toga dotakli predeo tako karakterističan za Konjuh - prozračan prostor obrastao travom i raznovrsnim cvećem, ukrašen sa tek ponekim, prelepim i zdravim stablom stogodišnjeg bora! Nebo je tu potpuno otvoreno, a i pogled počinje da šara po okolini, i ekipa polako shvata gde se u stvari nalazi! U takvom ambijentu i u dobrom raspoloženju, uz česte pauze, izbijamo na prvi vrh - Varda se zove (791mnv). Lepo mesto sa lepim uvidom u okolinu. Fotografišemo lepe motive svi odreda, a posebno se trudi Maja, profesorica iz Futoga, da uhvati kadrove iz što interesantnijeg ugla. Sparno je i oblačnost se pojačava. Svima je jasno da će biti kiše, ali se ipak nadam, a verujem i svi ostali, da će nas ta nepogoda zaobići. Pre no što smo se ispeli na Vardu, tik uz stazu, videli smo nesvakidašnji prizor - kapitalnu pečurku sunčanicu! Zašto bi to bilo neobično? Pa zato što se sunčanice pojavljuju polovinom avgusta meseca i kasnije, u septembru i oktobru, a ne u maju! Na Vardi primećujem da je nekim učesnicima ove naše šetnje poprilično teško i da ne treba forsirati bilo kakav tempo, već ćemo probati lagano da izguramo do kraja svi zajedno.

 

Nakon kraćeg odmora,nastavljamo ka Malom Konjuhu, stazom koja se sad pretvara u pravu grebensku. Gazimo i dodirujemo prvo ozbiljnije stenje i kamenje, kojih inače na Konjuhu nema mnogo,,tek ponegde. Staza se izvija i postaje još strmija, pa je ponegde potrebno koristiti i ruke da bi se savladala kakva stenovita prepreka. Otvaraju se prelepi vidici sa porastom nadmorske visine,,dinamičan je pejsaž i mesto je odlično za ljubitelje dobre fotografije, čitaj Maje. U laganom tempu, nakon nekoliko kratkih, sad već uobičajenih pauza ,izlazimo na Mali Konjuh (1180mnv). Nije to pravi vrh, to je u stvari povelik travnati proplanak oivičen šumom, idealan za odmor nakon napornog penjenja. Ah, zašto svaka planina nema barem jedno ovakvo mesto na planinarskoj stazi, da odmaramo k´o ljudi! Idealan je i za pokoji gutljaj vatrene vode, tj. Rakije tek da se isprobaju sve vrste i daju ocene svakoj ponaosob. Ima tu cela grupa ocenjivača,stručnjaka za tu oblast. Ni manje grupe, niti više eksperata! Najčešća ocena-„dobra“! Čekamo ostatak grupe da se uspenje na taj prvi, niži Konjuh ,i dok čekamo, prvi pramenovi magle zahvataju planinu i nas na njoj. Vlaga je velika, a u daljini se može videti kako ponegde bljesne munja i čuti kako grmne grom. Nisam ja baš zabrinut zbog toga, nismo na nekoj visokoj, ogoljenoj planini, gde su munje i gromovi znatno opasniji za izložene ljude, pa  se zbog toga preterano i ne brinem. To me samo malo više nervira u stilu - „pa što baš danas“!? Zastali smo tu svi zajedno, da i oni koji su poslednji pristigli, dođu do daha, obrišu znoj i popiju koji gutljaj preko potrebne vode. Samo još nekoliko minuta pauze i moramo dalje, vrh je sada blizu.

Markiranom stazom, preko nekoliko vetrom oborenih ogromnih stabala jele, posle 20tak minuta, dolazimo do planinarskog skloništa i do samog vrha. Na vrhu je raspoređeno mnoštvo antena koje su ograđene i pod stalnim dežurstvom (vojni je objekat), pa nije moguće stati baš na sami vrh. U skloništu je moguće, iako je malo zapušteno, da se skloni nekoliko ljudi (oko desetak) i da po potrebi, provedu tu noć ili dve. Unutar skloništa se nalazi nekoliko spojenih, spratnih kreveta, na sredinu je postavljen sto sa klupama, tu je i šporet na drva. Uz jednu kratku akciju čišćenja i sređivanja te kolibe, tu bi se moglo provesti i nekoliko dana čak. Pauza od 20 minuta je bila dovoljna za novi predah i za obnavljanje potrošene snage i energije pred spuštanje u podnožje planine.

Krenusmo lagano. Ispred nas je lakši deo posla (tako se bar tada činilo), silazak na Zidine i dalje ka domu. Kroz gustu šumu jele i bora, spuštamo se do pomenutih Zidina ,meni najlepšeg mesta na celoj stazi, atraktivnog mesta sa koga pucaju najbolji vidici, ali koje, zbog guste magle i oblaka, nismo bili u prilici da vidimo i ovaj put. Zidine su dobile ime po svojim prirodnim karakteristikama. Sa jedne strane grebena je strma, gotovo okomita litica (zid!), prekrivena travom i retkim borovima, a sa druge je znatno blaža padina obrasla gustom, mešanom šumom bora, jele,bukve, hrasta, breze... Tu konačno nailazimo na obećane krupne žute cvetove male patuljaste perunike, koja je autentični ukras padina Konjuha i koje je predsednik PD „Varda“, Cvijetin Savić, prilikom našeg zadnjeg susreta, obećao da ćemo u maju i videti. Ima tu i raznog drugog raznobojnog cveća, ništa manje lepog od pomenute planinske lepotice, gospođice perunike. „Rizikujem život“ da bih je na tom grebenu fotografisao iz što boljeg ugla i to je akcija koju taj mali, ljupki cvet zaista zaslužuje. Sa okolnih borova padaju kapi vode koje su se, usled prevelike vlažnosti u vazduhu, kondenzovale na iglicama tih borova, i koje, pri pojavi i najslabijeg vetra, bivaju otrešene sa grana padajući po nama i stvarajući utisak prave kiše. Ta lažna kiša nas je ipak naterala da obučemo kabanice i jakne za kišu, jer je na momente vetar bivao jak i otresao je sve više te vode sa okolnog drveća. Lažna kiša, ali voda je prava i kvasi nas pomalo. Ipak, jednim laganim, potpuno uživajućim tempom za mene, kao da ne grmi i ne seva, i kao da se ne sprema nevreme, stigosmo i do druge brvnare, takođe planinarskog skloništa i takođe vazda otključanog za slučaj kakve loše nafake (a-ha!)! Ispod kolibe, dole malo niže u šumi, postoji jedan izvor, hajr voda za rahmetli Zijada od Bojić Adema, hladna voda koja je uhvaćena i svedena u jednu cevku iz koje je tu vodu lako piti i točiti. Popunjavamo zalihe vode, fotografišemo to sve i krećemo u finish. Ostala je, otprilike, još jedna trećina staze da se savlada, naporna trećina, sve je „nizbrdo“,a ekipica je na izmaku snaga. Ali pre nego krenemo zaista dole ,još malo lomatanja grebenom po sistemu malo gore, malo dole, ali sada po kiši! Počela je da pada,bivala je na momente jaka pa je zatim slabila, ali prestajala nije, i to sve uz muzičku pratnju vetrovitih  naleta, munja i gromova. A Maja pleše svoj foto-ples, neumorno! Ona ništa ne vidi i nikoga ne čuje dok obavlja svoju svetu dužnost. Ona fotografiše u zanosu, u nekoj je vrsti transa! Znam neke momke koji se bave fotografijom na jednom znatno višem nivou nego što je Majin, ali takvu strast, predanost i posvećenost dok to radi - još nisam video. Moram da je dodirnem,da je uhvatim za ruku, da bi ona obratila pažnju na mene i čula reči -„idemo Majo, svi su već otišli“! Samo je zvati - uzaludno je. Ona bi, u to sam sada već siguran, tu i ostala da je neko od nas ne pazi stalno. Dobro, možda ne bi ostala ali tako se činilo. Ali mislim da joj je to duboko intimna, iskrena i najveća želja. Da bez ikakvih ograničenja luta svetom koji fotografiše... Ne znam samo što se bavi profesurom, što nije fotograf!? Ili još bolje, što nije profesor fotografije!? Stojanka se dobro drži, iskusno. Evica takođe, vidi se da joj je teško, ali posle svake pauze, nakon prikupljanja nove energije, ona kreće sa novim entuzijazmom. Najvažnije je od svega to, da je osmeh - ne napušta! Naravno, pored nje je i Boško, očigledna, sveprisutna i ustrajna podrška. Lepi neki ljudi njih dvoje, mirni, tihi, pristojni, danas retki, sviđaju mi se. Za Jovanu sam najviše zabrinut. Prvi put je na planini, nema iskustva, teško gazi i uzbrdo i nizbrdo, štapove koristi ali nepravilno, pa joj i ne pomažu baš previše. Ali Jovana je velika devojka u svakom smislu, (visoka je preko 180 cm i sa svega dva - tri kg viška, ne više, časti mi), i još je veći borac pa grabi nekako. Uz nju je celo vreme Dragan, da joj se nađe, da pripomogne kada je teško, da je osokoli. Gledam tako sa strane ovu našu grupu i ne mogu a da ne razmišljam o relativnosti svega. Meni je ta staza opuštajuće laka, kako god da je posmatram, ali nekim ljudima ovde je veoma teška ,naporna. Tada sam odlučio da u pozivnom pismu za akciju, u opis staze umesto „laka do srednje teška“, ubacim samo - „srednje teška“! Teška svakako nije! A iza tog opisnog prideva „srednja“ može svašta da se sakrije!

A kiša pada, pada,pada... spuštamo se lagano. Teren je raskvašen, ponegde sitno kamenje, sitno korenje, pa kliska trava... i uopšte, klizavo je. Potreban je pojačan oprez. Za moje stare drugare Peđu, Srkija, Atilu ,Ivana i od zlata Marinu,se ne brinem uopšte, oni su iskusni i u relativno dobroj formi, sve znaju, kod kuće su u stvari. Ostatak grupe se takođe dobro drži. Ali većini je sada obuća potpuno mokra. To otvara dodatni problem, povećava mogućnost stvaranja žuljeva. Na delu staze gde se markacija deli na dva pravca, više zbog neopreza a manje zbog magle, uzimam pogrešan i mašim pravu stazu. Nakon stotinjak metara shvatam to i vraćamo se nazad. Nije strašno, ali niko to ne voli, pogotovo po kiši i kad je na izmaku snaga. Oblaci, kiša i magla se smenjuju sa promenljivom jačinom svetla formirajući motive izazovne za fotografisanje. Kada kiša malo posustane to i činim, i Maja isto, nije ni prestajala... zar neko još sumnja? Iz publike stoti put pitanje upućeno meni - „koliko još ima?“, i stoti put odgovor - „još pola sata!“. Fora je u tome što i ima još pola sata, ali usled čestih pauza i otežanog, usporenog kretanja, to vreme se stalno produžava na još pola sata. Sabralo se sigurno još najmanje tri puta po pola sata! Više i ne odgovaram na takva pitanja, nema svrhe. Malo - pomalo i stigosmo do mesta odakle smo mogli čuti zvuke harmonike! Baš je lepo zazvučala tog trenutka jer je, osim što je pratila reči neke pesme, govorila i sledeće - „ne, ne varate se, dom je sada blizu“. Konačno. Još malo napora i gotovo je, uspeli smo. Čuje se i žubor potoka malo niže ispod nas koji ponavlja reči harmonike - „stigli ste“. Jovana se konačno lomi, seda na zemlju onako mokra, potpuno iscrpljena, razbijena, i niz njene obraze iz krupnih zelenih očiju krenuše da se slivaju suze. Dragan je naravno pored nje a ja, videvši sve to, zastajem i držim joj jedan kratki, motivacioni govor i slovo o odnosu prirode i čoveka potencirajući istinu da su poteškoće ponekad veoma korisne, ako se shvate na pravi način i da su lekcije naučene iz njih nemerljivo korisnije od lekcija koje dobijamo iz nekih lakih, neproblematičnih događanja. Delovalo je ,videlo se to kroz njen osmeh koji se nezaustavljivo pojavio na njenim usnama i kroz vraćen sjaj o očima. Krećemo nas troje kao poslednji u finiš ove naporne akcije. Spuštamo se do potoka, prelazimo lep i širok drveni most. Tabla „Zobik“ nas pozdravlja i upućuje ravno pred dom. Stigli smo svi. Svi smo se popeli i svi sišli sa vrha bezbedno. Po teškom vremenu, u teškim uslovima. Jedna veoma „šarena grupa“. Pa to je uspeh!!

Prvo smo posedali po klupama i pomoćnim prostorijama, da se dođe sebi, do daha, a onda beg u dom, na presvlačenje u toplu, suvu odeću. Malo manje od sat vremena je trebalo da se pripremi sledeća scena: na sredini natkrivene i zastakljene prostorije kružnog oblika, gori vatra u velikom ozidanom roštilju pozamašnih dimenzija, vatra koju kroti i održava Peđa, te večeri roštilj majstor. Oko te vatre i roštilja ,u krug su, na tapacirane klupe, posedali oni koji su se grejali i čekali svojih deset ćevapa u somunu, pijuckajući pivo ili neku od, u međuvremenu, dobro ocenjenih rakija. Otkud sad ćevapi? Evo ovako: ideja je moja, da ne nosimo previše hrane, a i večernje druženje je lepše i opuštenije uz pivo i vatricu. Stojanka i ja smo pitali ljude za raspoloženje u vezi roštilja i pošto su svi bili „za“, zamolio sam Dragana i Hasu da kupe sve što je potrebno za tu svrhu. Posle smo se nas trojica „obračunali“ sa evrima, markama, dinarima... Kiša je napolju još uvek padala, ali to više nije bilo bitno, spremali smo se za počinak posle napornog ali uspešnog dana, i posle prijatne i opuštene večeri, puni utisaka i punih stomaka...

Ustali smo u zakazano vreme, u 6 h, jer je pokret bio predviđen za 7 sati. Po planu je trebalo izvršiti uspon na vrh Zelenboj, stići obići Tuzlu, otići na Zasavicu... Međutim, osluškujući jutrošnje raspoloženje ljudi u domu, uz razgovor sa Hasom i još ponekim, i na moje pitanje - „ima li raspoloženih za uspon“, dobijam očekivani odgovo - „ne, nema“, i lako donosim odluku da odustanemo od uspona! Ljudi su uglavnom umorni iscrpljeni od prethodnog dana i mokrih cipela, pa im nije do penjanja. Kiša više ne pada, prestala je u toku noći, ali su trava i zemlja mokri, pa bi ovo penjanje bilo teško i mukotrpno. Uostalom, glavni postavljeni cilj je dostignut. „Pa dobro“, mislim u sebi, “u tom slučaju ćemo ovaj dan pretvoriti u pravo uživanje“! Odmah govorim grupi da doručkuju, da popiju kafu i rakiju najopuštenije što je moguće, bez ikakve žurbe, jer sada vremena ima na pretek. Taj Zobik je mesto rajsko i nije nikakav problem, u takvom ambijentu, dovesti sebe na nivo kakvog iskusnog hedoniste. Raštrkani po mnogobrojnim klupama uz žubor potoka i cvrkut ptica, svako vodi borbu sa svojim doručkom, poneko šetajući između grupica, razgovarajući međusobno. Idilična slika i Maja je fotografiše. Bezbroj puta. Potrajalo je to sigurno dobrih dva sata, ali sada je vreme polasku i mi prtimo već spakovane rančeve na leđa, opraštamo se sa Osmanom, dobrim domarom i oko pola devet krećemo ka autobusu i dalje ka Tuzli. Za sat vremena stižemo u grad, parkiramo na parking Merkatora i krećemo u obilazak starog, pešačkog dela grada. Hasan i Dragan su, kao ljudi koji žive u tom gradu, najbolji mogući vodiči naše grupe i mi krećemo da razgledamo grad koji se dopada ljudima na „prvu loptu“. Stare, ali obnovljene fasade, popločane ulice, velika fontana, džamije, šadrvan, pravoslavna crkva, Meša Selimović i Ismet Mujezinović, što okrenuti jedan prema drugome ćaskaju na sred ulice (ovog drugog prati legenda da je imao običaj sedeti u kafani sve dok ima ijedno žensko, kad i zadnja ustane, ustao bi i on i rekao - „ostali su samo pederi “i otišao; inače, on je bio partizan i slikar, školovan u Parizu). Tu su i slana jezera... Ova slana jezera su veštačka, ali je kristalno čista voda prirodna i prirodno je slana. Jezera nisu duboka, dno je potpuno šljunkovito i otuda takva čistoća te slane vode koja se crpi iz podzemnih slanih jezera iznad kojih je Tuzla  izgrađena. Ova priča, na žalost, ima i svoju lošu stranu. Naime, od vode iz tih podzemnih, slanih jezera se dobija čuvena tuzlanska so i ona se već decenijama crpi iz utrobe zemlje i prerađuje za tu svrhu. Međutim, kada se voda izvadi na površinu, duboko u zemlji ostaju prazan prostor, pećine, i na tim mestima se zemlja sleže, što je vidljivo i na površini, u samom gradu, jer cela Tuzla leži na tim jezerima. U jednoj od glavnih pešačkih ulica se to i ponajbolje vidi - cela ta ulica sa okolnim zgradama se slegla, potonula za oko dva metra! I to u zadnjih nekoliko godina! Nekolicina zgrada je morala biti srušena zbog urušavanja, da se ne povredi neko slučajno. Nekada davno, jedan pametan čovek, neki austrijski inžinjer, je upozoravao baš na ovaj problem, ali pametne ljude niko, nikada nije ni slušao! Sada Tuzlaci pokušavaju da upumpavanjem vode u te prazne pećine zaustave taj proces ali on je već pokrenut... ipak, želim im puno sreće u tom poslu. Nakon razgledanja tih malih, veštačkih slanih jezera i nakon što smo se dobro izigrali na spravama za razgibavanje koje su smeštene između ta dva jezera (Stojanka se posebno dobro razgibala!), otišli smo, a gde drugde, u ćevabdžinicu na ćevape i na pivo, da finiširamo posetu ovom kraju kako treba. Proveli smo i tu sat vremena, prošetali nazad do autobusa i posle kratkog govora koji sam imao potrebu da kažem (ovo je spec. za Hasu!), da bih se zahvalio svima na učešću i domaćinima na strpljenju, oko jedan sat pođosmo ka Zasavici. Dan se potpuno izvedrio, obećavajući dobar provod u ostatku dana...

Promašili smo Zasavicu za 6-7 km i to mojom krivicom. Baš pre ulaska u selo za koje nisam znao da je tako blizu, otišao sam do Peđe i Marine (smejali su se nekim fotografijama pa sam hteo to da vidim), a vozač prođe i Zasavicu I, i Zasavicu II i stiže do Mačvanske Mitrovice čovek, kada sam se vratio na mesto i video gde smo. Tamo i nazad - promašaj od petnaestak km. U rezervat smo stigli 3 sata pre prvobitnog plana, ali u rezervatu su znali za to, zvao sam ih (upravnika) iz Tuzle da im kažem, da ih pripremim za to, da ne bude iznenađenja. Plaćam ulaznice i karte za turistički brodić i  mi ulazimo.

Odmah kod ulazne kapije se nalazi obor sa primercima životinja, starih rasa svinja, goveda, koza, ovaca, magaraca... Po tome je Zasavica i poznata, između ostalog. Lepo uređene starinske građevine i lepo dvorište ispred, pokošena trava, negovano, namirisano cveće, drvena kula za osmatranje okoline i dobar miris domaće kuhinje, koji dopire iz restorana sladeći prelep dan... Na ulazu nas dočekuje vodič, koji nam pripoveda o svim tim životinjama s početka priče, o nastanku Zasavice, o biljnom i životinjskom svetu rezervata. U daljini se vide stada i krda... Pola sata je prošlo od ulaska u rezervat i mi se sada ukrcavamo na brodić, penjući se na gornju platformu, sa koje se ceo prizor vidi daleko bolje. A prizor je nestvaran, vraća daleko u prošlost, u vreme kada su Zemljom slobodno i u velikom broju trčala velika krda, pasla velika stada i lovili brojni čopori... Tih tri stotine travnatih hektara sa izraslim pokojim manjim drvcetom i ponekim samoniklim žbunom, na kome pase i leži nekoliko stotina goveda, koza, magaraca, svinja, ovaca, neodoljivo potseća na afričku savanu posle sezone kiša. Sve te životinje su tu potpuno slobodne veći deo godine, slobodne da pasu, da leže, da biraju sebi partnera, da se slobodno razmnožavaju bez uplitanja čoveka u te delikatne radnje... Naša mala savana je sa jedne strane zaklonjena velikom šumom, a sa druge zagrađena samom Zasavicom. Odavde, sa platforme u belo ofarbanog brodića, gledamo umirujući, opuštajući pejsaž. Nema puno pričanja, muvanja naokolo, utisak je dosta jak, većina ekipe zamišljeno gleda pogledom koji upija scenu, a zatim se gubi u daljinama... Mir je ovde, svima je preko potreban, k´o hleb nasušni što je. Vožnja traje oko 45 minuta u oba smera. Poneka patka, labud ili liska bešumno kliznu kroz trsku i šaš, izgube se na tren, pa se u sledećem opet pojave malo dalje, praćene pesmom mnogobrojnih ptica i stalnim, reskim oglašavanjem velikog trstenjaka. Taj trstenjak je, kao jedan od najbrižnijih roditelja u svetu ptica, najčešća žrtva kukavice, jednog od najgorih roditelja u tom istom svetu. I sve to pod prijatnim, ne previše jakim zracima poslepodnevnog, kasnomajskog sunca. Brodić nakon nekog vremena pravi zaokret, vraćamo se nazad. Tada na scenu stupa drugi vodič, rođeni brat Indijane Džonsa, takav mu je „stajling“ barem, i pripoveda drugi deo iste priče, nešto detaljnije, o biljkama, pticama samoj vodi, retkostima, endemima... Interesantan je lik, uspeva da zaokupi pažnju prisutnih i ljudi ga sa zanimanjem slušaju. A Maja privodi kraju svoje umetničko delo, igrajući poslednje korake svog foto - plesa za danas! Brzo je prošlo ovih četrdesetak krstarećih minuta, i mi pristajemo našim brodićem u našu luku. Dogovor je da tu, ispred restorana mlatnemo po pivo, kao da nam nije dosta opuštencije i uživancije, i da tek nakon toga zaista krenemo kući, u Novi Sad, i dalje ka Somboru, Zrenjaninu, Beogradu... Nešto više od pola sata je prošlo i mi se oprostismo od Zasavice, krenusmo kući. Stigli smo u Novi Sad oko osam sati valjda, ne znam ni sam više. Pozdravili smo se i razišli kud koji. Ostao sam sam kod lokomotive i nakon kratkog, ali munjevitog vraćanja filma unazad, pozvao sam Delta taxi i otišao kući da se saberem nakon svega....

I šta na kraju reći posle cele ove naše priče, o mojoj prvoj zvaničnoj, samostalnoj planinarskoj akciji u životu? Prvo - nije isto voditi drugare negde onako, neobavezno i voditi grupu ljudi od kojih neke prvi put vidiš i koji su dali neke pare da vide ono što si i obećao da će videti. Razlika u nivou odgovornosti je nemerljiva. Kada uzmem sve okolnosti u obzir, mogu reći samo ovo - ja sam zadovoljan. Voleo bih kada bi učesnici ove akcije dali neki svoj komentar na celu ovu našu zajedničku priču, koristilo bi mi to u budućnosti. Da dajem sebi ocenu - ne mogu, nepristojno je i nema značaja! Možda će se ovaj događaj, namerno opisan preopširnim redovima, nekome ko ovo bude čitao (ako takvih uopšte i bude?), učiniti preterano ulepšanim, možda nerealnim, sa suviše mašte, zaslađenim previše možda? Moguće je to, zaista imam bujnu maštu, rekli su mi to mnogi, a i sam to veoma dobro znam ali... sve je upravo ovako bilo. Možda je ponajbolji komentar na celu priču dao jedan od učesnika ovog događaja, Pejić Momir, koji mi je nakon svega ovako kazao - „nisam verovao kada si pričao o svemu ovome, nisam verovao da je toliko lepo... ali znaš šta? Još je i lepše!!“                                                       

Tako to nekako otprilike reče naš Momir...

 

Tekst i fotografije: Davor Zelenika