Naslovna strana    Istorijat  Kalendar akcija   Naši vrhovi    Izveštaji    

Ovčar i Kablar

Izveštaj sa akcije na Ovčar i Kablar

Datum održavanja akcije: 06. – 08. Avgust 2010.

Broj učesnika:
25

Poštar, Novi Sad              17
Naftaš, Novi
Sad               1
Železničar, Novi
Sad         1
Jugodent, Novi Sad
           1
Bečej - Lesson, Bečej       5

Pređenih km: 34km

Visinska razlika:
1200m uspona i silaska

Vremenski uslovi:
Toplo, sunčano, bez vetra. U subotu popodne slaba kiša oko pola sata.

Trasa:

Subota: pl.dom – Isposnica – Kablar – silazak drugom stranom do pl.doma
Nedelja: pl.dom – man. Sretenje – Ovčar - nazad

Vodiči: Cvetin Ristanović i Magdalena Seleši

Opis akcije:
6. avgust 2010, petak. Prolazimo periferijom Čačka I ulazimo u Ovčarsko-kablarsku klisuru. To je najživopisnija klisura u zapadnoj Srbiji, između planina Ovčar I Kablar. Kroz nju vodi pruga I put Čačak – Užice I protiče Zapadna Morava, na kojoj je 1954.g. izgrađena hidrocentrala Ovčar banja, u blizini istoimene banje, u kojoj su sumporoviti izvori. U ovom predelu se nalaze I manastiri, podignuti, uglavnom za vreme turske vladavine. To su: Vavedenje, Sretenje, Sveta Trojica, Vaznesenje, Jovanje, Uspenje, Nikolje, Preobraženje, Blagoveštenje, Ilinje, Crkva u pećini Savinje I pećina Kađenica.
Cilj puta je novi dom – u pripremi (još nije zvanično otvoren) sa kablarske strane, na starom putu, u blizini manastira Nikolje. Zbog stena koje štrče iznad puta, može se proći jedino niskopodnim autobusom. Stižemo do doma PD Kablar. Velik objekat, nov. Ima 28 kreveta u 4 sobe I 4 odvojena kupatila; trpezarija I funkcionalna kuhinja. Domaćin I domar su veoma ljubazni I uslužni.
Noć je. Idemo u šetnju do Ovčar banje. Ne pamtim kad sam video više zvezda na nebu. Ulazimo u tunel; neko je ugasio svetlo. Ne vidi se ništa, kao u vreći od crnog somota. Palim bateriju. Uz prijatnu šetnju stižemo u banju. Mrtvilo, nigde nikog; vraćamo se. Pored puta, majstori uz pomoć reflektora buše neki bunar. Stižemo u dom; uvlačim se u krevet; stereo hrkanje I to sa tri zvučnika; basira planinar iz suprotnog ugla, lomeći sopstvene zube, a u tavanici solira puh, kotrljajući orah.
7. avgust, subota. Najpre doručak, onda na put. U 7:00 krećemo na Kablar, asfaltnim putem do starog doma I železničke stanice, a onda pravo uz Kablar cik-cak stazom, koja je celim putem atraktivna I kamenita. Visinska razlika do vrha je oko 600m. Krenulo nas je 21. Veremo se uz stenje uzanom stazom I posle dve trećine uspona, stižemo do crkvice u steni, Savinje ili Savina vodica. Sav materijal za njenu gradnju morao se izneti na leđima. Po narodnom predanju, pećina u kojoj se nalazi crkva, jedno vreme je bila isposnica Svetog Save. Kako u pećini nije bilo vode, a Morava je daleko, molitvom Svetog Save iz pukotine u steni potekla je voda, koju je on blagoslovio da bude lekovita. Zbog toga je narod nazvao još I Savina voda. Crkva je podignuta 1938.godine.
Od Savinja staza se malo spušta udesno, da bi zatim krenula uzbrdo, još teža I strmija. Ne može se stajati celim stopalom, toliko je strmo. I taj deo savladasmo I kroz mali šumarak izlazimo na predivan vidikovac Skoči devojka. Legenda kaže da se sa stene u ovaj ambis bacila devojka zbog neostvarene ljubavi. Istu stvar je pre nekoliko godina ponovio jedan mladić iz Kragujevca, ili Kruševca. Tu smo čekali da se svi prikupimo, slikali se, doručkovali. Ja sam demonstrirao svoj stil penjanja na drvo. Produžavamo ka vrhu. Izlazimo na kotu 885. Vrh Kablara je 890m, ali je obrastao I nalazi se u šikari. Razlika je 5m, a I pečat se nalazi na koti 885m.

Dok ja overavam knjižice, naš vodič Cvetin Ristanović svečanim glasom proglašava kablarske princeze. Pravo da postane princeza Kablara ima svaka planinarka koja se prvi put popne na vrh Kablara. Naših novih 10 princeza su pozdravljene aplauzom. Slikanje I pokret. Ne vraćamo se istom stazom, nego produžavamo mnogo blažom padinom, na suprotnu stranu, prema Ćurkićima. U velikom poluluku prolazimo između dva para kuća u Ćurkićima.

Pitamo jednu domaćicu za vodu sa česme. Osvežavamo se I uz dozvolu domaćice odsecam par veoma mirisnih ruža. Poklanjam ih planinarkama. Silazimo prema manastiru Nikolje I našem domu. Usput beremo kupine I nailazimo na njivu sa kukuruzom. Odlomim jedan klip I onako svežeg, sa zrnevljem punim mleka, pojedem. Sve je više šume, proplanaka I njiva, a sve manje kamenja. Staza nas dovodi pravo do doma. 13:30 je, prešli smo 22km, uz 3 duže pauze. Bila je to lepa šetnja, sa atraktivnim usponom. Tuširamo se I čekamo ugovoren paprikaš. Ručamo I dogovaramo se za dalje; jedni idu na kupanje, a nas 16 u obilazak manastira.
Nikolje. Pređosmo preko puta od doma I već smo u manastiru. To je mali manastir, bez kubeta, sa malim, uskim prozorima. Pored manastirske crkve je Milošev konak. Iznad manastirskih zgrada, u dvorištu se izdiže stari bor. Ovaj manastir je jedan od najstarijih u klisuri, a podigli su ga svetogorski monasi. U njemu je nekad bila prepisivačka škola. Najstariji sačuvani rukopis je Nikoljsko jevanđelje, koje je napisao Hval Krstjanin 1404.g. Danas je to ženski manastir. Neobično je što mu se ulaz nalazi sa južne strane. U priprati su sačuvane freske ciklusa iz 12 ikosa I 12 kondaka akatista presvete Bogorodice. U sredini crkve I u oltaru su freske o događajima opisanim u Svetom pismu starog I novog zaveta.
Napuštamo Nikolje I krećemo se nizvodno Zapadnom Moravom, ka manastirima Jovanje I Uspenje. Morava je od nedavnih kiša mutna I blatnjava.
Jovanje. Morava ovde pravi veliku krivinu svojim tokom, pa se može učiniti da je manastir na nekom poluostrvu. Ne zna se ko ga je izgradio. Stara crkva posvećena je Jovanu Krstitelju. Potopljena je prilikom izgradnje centrale u Međuvršju 1954.g. Staro Jovanje je bilo laura, odakle se zapovedalo svim manastirima ove svete gore. Postojala je I značajna pisarnica pri manastiru. U često rušeno I pustošeno Jovanje, 1936. stiže 12 sestara iz ohridskog manastira Kalište. Na čelu sa sestrom Irinom, uz pomoć rodbine I dobrih ljudi, obnavljaju manastir. Tu se nalazi I čudotvorna ikona majke Božije brzopomoćnice, koju je doneo duhovnik manastira, arhimandrit Serafim Rus, 1917.g. Današnje Jovanje podignuto je 1957.g., za vreme episkopa Germana. Po stilu gradnje, spada u najlepše u srpskoj svetoj gori. Završavamo posetu I produžavamo hodoljublje prema Uspenju.
Sačuvano predanje pominje kulu sa zvonarom, na izduženom kablarskom grebenu, koja je označavala časove molitve ostalim manastirima u klisuri. U njoj je postojala I pisarnica, a ispod nje tamnica, kao mesto dobrovoljnog stradanja monaha. U kuli se nalazila I crkva Uspenja Bogorodice. Posle rušenja od strane Turaka, Uspenje I ostale manastire u klisuri obnovio je episkop žički Nikolaj Velimirović, u godinama pred drugi svetski rat. Na mestu koje se po tragovima porušenih zdanja iz ranijih epoha, zvalo Gradina, a potom Kulina, od njenog rasutog kamenja podignuta je crkva. Posvećena je upamćenom prazniku Uspenja Bogorodice. Po želji vladike Nikolaja izgrađena je nova crkva 1939.g. kao verna kopija crkve posvećene caru Konstantinu I Jeleni, u Ohridu. Nova obnova manastira, koji je od samog nastanka bio pust, usledila je 1998., a prvi put naseljeno monahinjama 2004.g.
Vraćamo se u dom, veseli, raspoloženi I bogatiji. Večeramo; dan je gotov, ali noć nije. Jedna grupa nas, nespavača, kreće u Ovčar banju. Čujemo da će neko pozorište iz Srbije izvesti predstavu na otvorenom. A tema predstave: večita tema – ljubomora I prevara, uz obavezan balkanski obračun. Kiša počinje da rominja, a mi pravac – dom. Ujutro treba na Ovčar.

8.avgust, nedelja.
U 7:00 polazimo iz doma ka visećem mostu na Moravi. Most je obnovljen, ali se dosta ljulja, što nekima baš I nije prijalo. Prelazimo I magistralni put, skupljamo se kod česme Mate Vukovića. Odatle se polako, pored manastira Preobraženje, penjemo ka vrhu Ovčara.

Ovčar je planina, zapadno od Čačka, između Zapadne Morave I Banjice. Najviši vrh je Korona, 985m. Na jugoistoku se nastavlja u planinu Jelicu I predeo Dragačevo. Treba da savladamo blizu 700m visinske razlike. Staza vodi konstantno uzbrdo, kroz divnu šumu. Vreme je sparno, vlažno I teško se podnosi. Pravimo češće pauze. Prolazimo pored manastira sretenje, koji ćemo obići u povratku. Od Sretenja do vrha je šuma ređa. Beremo kupine celim putem. Od manastira idemo u dobrom luku ulevo, na istok. Stižemo na vrh mokri totalno; sledi presvlačenje, užina, slikanje, overa knjižica, odmor.

 Muški deo je ovde proglašen prinčevima od Ovčara, kao juče princeze na Kablaru. Polazimo dole I jednim delom koristimo prečicu preko livade. A livada je prekrivena majčinom dušicom, koju mi, naravno beremo. A onda markiranom stazom prema Sretenju.
Na oko 800m, pod samim vrhom Ovčara, nalazi se manastir Sretenje. Po narodnom predanju, sa vrha planine je bačena kruna (korona), pa se gledalo gde će pasti, da se tu zida crkva. Po tome je brdo iznad crkve dobilo ime – Koronjsko brdo. Opustošen I porušen od strane Turaka, manastir je u doba seobe pod Arsenijem Čarnojevićem, bio napušten. Jeromonah Nikifor počinje njegovu obnovu 1818.g. Manastir ponovo strada od nemačkog bombardovanja 1941.g. Od starina, ovde se čuva Jevanđelje, poklon iz Rusije, bakropis koji predstavlja stari izgled manastira I tri rukopisne knjige. Izdvajaju se dve prestone ikone: Isusa Hrista I Bogorodice sa Hristom. Oltarska freska prikazuje sveštenika kome je anđeo vezao ruke, jer je nedostojan I nespreman da služi svetu liturgiju. U porti je skoro sagrađena kapela, posvećena pokrovu presvete Bogorodice. Od 1948.g. Sretenje je ženski manastir.
Silazimo istom stazom kojom smo se penjali, prema Preobraženju I visećem mostu. I dalje je velika vlažnost, ali je mnogima lakše nizbrdo. Siđosmo do manastira malte ne u jednom dahu.
Ovo je novo Preobraženje. Staro se nalazilo na levoj obali Morave. Obnovio ga je Nikifor Maksimović 1811.g. Prema zapisu vladike Nikolaja, to je bila crkva starog tipa našeg plemenitog građevinarstva, sa kamenim zidovima I krovom od hrastove šindre. Unutra je imala nešto živopisa I mnogo starih ikona. Sadašnji manastir je likovno ukrasio Ivan Meljnikov 1940.g. Unutra nismo mogli zbog neodgovarajuće odeće. Ovo je muški manastir.
Stižemo I do visećeg mosta. Sad ga hrabrije prelaze I najplašljiviji. Pravac dom; ručak, tuširanje I polazak za Novi Sad.
Grupica od 4 planinara je sa Magdalenom laganijim hodom išla do manastira Sretenje istim putem kao mi, da bi skrenule desno na asfaltni put prema manastiru Svete Trojice I posle, otprilike kilometra, krenule markiranom stazom, kroz gustu borovu šumu do pomenutog manastira. Zatim prolaze zadnju kapiju manastira I opet markiranom stazom kroz šumu, silaze ravno do kampa u Ovčar banji. Bio je ovo upola manji uspon od našeg, ali sa istom kilomeražom. Stigli smo zajedno do našeg doma. U povratku obilazimo I manastir Vavedenje, udaljenog desetak km od Ovčar banje, prema Čačku.
U Novi Sad stižemo pre plana, oko 20:00.

 

Tekst pripremio: Milan Radanović - Brzi
Fotografije: Anđelka Markov
 

 


"Šta poneti sa planine" - tekst napisao Cvetin Ristanović