„22. Simonovićevi dani“
Noć između drugog i trećeg avgusta padala je kiša, u ogromnim količinama. Grmelo je, sevalo, gromovi udarali na sve strane, san nikako na oči a ustajanje u 5. Nije obećavalo baš idealne uslove za planinarsku akciju – i to u ravnici, našoj vojvođanskoj. Idem na susret planinara i ravničarenje sa mojim „poštarima“ uz Bački kanal kod Kupusine, na „Simonovićeve dane“.
Kad je sat zazvonio, samo na trenutak se dvoumim „Šta mi to treba u životu“? Sledeća pomisao „Kud drugi tu i ja. Možda baš ispadne dobro“. I bilo je, više nego dobro.
Nas sedamnaest (samo dvoje je odustalo) planinara „Poštara“ kroz kišiovito jutro kombijem jezdimo kroz blatnjavu ravnicu ka Somboru. Kiša promiče a mi sa optimizmom gledamo u još tamno i oblačno nebo. Kod prevodnice, na kanalu kod Kupusine, kombi ne može dalje. Po blatnjavom nasipu kilometar i po gacamo do salaša – mesta okupljanja. Kiša je stala i do kraja dana, na našu veliku radost, više nije padala.
Uz kafu, rakiju i pecivo radosno nas dočekuju domaćini PD „Dr Radivoj Simonović“ iz Sombora. Polako se prikupljamo. Odziv je, zbog vremenskih uslova, nešto slabiji. Došlo je stotinak planinara iz 13 planinarskih društava.
Oko 10 sati, podeljeni u dve grupe, krečemo na dve staze – jedna je uz kanal, od 5 km a druga nasipom,16 km. Ja, još uvek planinar početnk, idem na kraću, tako da jedino svoje utiske moguda da prensem sa ove maršute.
Obzirom na količinu kiše koja se sručila prethodne noći, na stazi nije bilo očekivanog blata. Idemo laganicom uz kanal, malo kroz šumu, malo kroz vikend naselje.
Na tabli piše „Specijalni rezervat prirode „Gornje Podunavlje“.Pošto nije naporno a staza je kratka, imamo dovoljno vremena da se odmaramo, fotografišemo, opušteno časkamo.
U povratku, još sa nasipa širi se miris čorbastog pasulja iz kazana. Čekamo „dugoprugaše“ i počinje prava salašarska žurka. Simpatični kuvar brka ( ne znam ime ali je imao brkove) se pobrinuo za „pasulj za desetku“ kako reče Dule, lokalni momci za kuvani kukuruz a domaćini za slatke štrudlice. Živa muzika je digla na noge i one najumornije, čak i one preko osamdeset. Bilo je spontano, veselo i zabavno. Kišu više niko nije spominjao. Na kraju su, po običaju, svim učesnicima podeljene zahvalnice. Kao najmlađi učesnik, dobio ju je i dečak koji je sa dedom došao iz Beograda. S obzirom na udaljenost od Novog Sada, nažalost, morali smo krenuti usred zabave. U povratku, na nasipu više nije bilo blatnjavo. Iza nas se u daljini još čula muzika.
FOTO: Duško Kosjer i Milomir Ćirović
