Tragom prekobrojnog puka
Tradicionalna akcija Stazama Cera, koja se svake godine održava drugog ili trećeg vikenda u avgustu, ove godine je organizovana 17. avgusta pod nazivom „Tragom prekobrojnog puka“. Učestvovalo je 249 planinara iz 35 planinarskih društava.
Dvadesetak planinara iz Novog Sada, u organizaciji „Poštara “, učestvovalo je na ovoj akciji. Domaćini, PSD „Cer“ Šabac, dočekali su nas ispred planinarskog doma na Ceru sa dobrodošlicom – domaćom rakijom i kafom. Okolo šatori, razapeti na poljani. Ima nas sa svih strana Srbije i Republike Srpske. Tu su planinari iz Beograda, Smedereva, Velike Plane, Aranđelovca, Lazarevca, Krupnja, Lajkovca, Arilja, Loznice, Bijeljine, Bečeja, Subotice, Višegrada, Banja Luke…
Srdačni pozdravi starih poznanika sa sličnih susreta, dogovor oko trasa kretanja, osnovna obaveštenja organizatora i podela u grupe. Dogovor je da jedna grupa planinara ide na stazu dugu 16 km, u pravcu manastira Radovašnica, a druga do odmorišta i vidikovca Krstovi, u dužini od 10 km. Oni koji ne žele, ili iz nekog razloga ne mogu da pešače, ostaju kod doma ili idu da beru kupine, kojih ima u izobilju. Ja se odlučujem za kraću, prema Krstovima.
Cer, planina severozapadne Srbije, na oko 35 km od Šapca, duga je samo petnaestak kilometara. Prvi utisak je – podseća me na našu Frušku goru. Šumovita, nenaseljena, listopadna. Ime je dobila po stablima cera a pošumljena je bukvom, hrastom, grabom.
Većim delom trase idemo starim rimskim drumom. Kamena kaldrma odoleva vremenu. Razmišljam koje li su sve vojske tim putem, kroz vekove, jezdile. Za ovaj kraj vezane su razne legende, naročito ona o caru Trojanu i njegovih pet kćeri kojima je sagradio gradove. Za nas je interesantan Kosanin grad koji je sagradio Kosani. Staza nije naporna. Usponi i nizbrdice su blagi. Svo vreme idemo kroz listopadnu šumu.
Vazduh je čist, svež. Usput beremo kupine, ima i lekovitog bilja a u proleće šumskih jagoda. Na oko 5 km od starta stižemo do odmorišta Krstovi. Odavde se pruža lep pogled na okolne planine. Veoma prijatno mesto za predah. Vadimo osveženje i hranu iz rančeva. Pola sata predaha, zajednička fotografija i krećemo nazad ka domu, svo vreme rimskim kamenitim putem. Ne može se zalutati. Usput svraćamo na Kosanin grad, rimsko fortifikaciono utvrđenje iz IV veka, koje je i najviša tačka Cera (687 m) do koje se može stići. Mada, naišla sam i na podatak da je najviši vrh Šančine(689) na kom se odvijala završna bitka u toku cerske operacije. Od Kosaninog grada su ostali samo tragovi kamenog utvrđenja zaraslog u kupinu i žbunje. Nepravedno zapostavljeno, rekla bih. Posmatrajući tu zapuštenu i zaboravljenu ruševinu ne mogu da se otrgnem misli o prolaznosti.
Po povratku u dom čeka nas uobičajeni meni, čorbast pasulj i kupus salata. Za okrepljenje lubenica. Dva sata kasnije stižu i planinari sa duže staze. Nakon dodele zahvalnica krećemo ka Tekerišu. Obilazimo spomen groblje i muzej palim borcima srpske vojske iz čuvene Cerske bitke. Svraćala sam na ovaj memorijalni spomenik i ranije ali svaki put sam čula neku novu priču. Sada je to bila ona o tekeriškom peškiru.
U povratku svi dremkaju u autobusu, da li od umora, svežeg vazduha ili pod utiscima posete memorijalnom spomeniku. A ja ohrabrena planinarskim „uspesima“ već razmišljam o sledećem usponu.
FOTO: Duško Kosjer
