O spavanju, delfinima i fregatama

’Ajde, vreme je za krevet, deca rastu kada spavaju…Verovatno se svi sećamo čuvenog pokušaja ubeđivanja iz detinjstva, jer ’’san’’ svakog deteta jeste da što pre poraste. I babine kokoške bi se odazivale na ’’Lega, lega, lega…’’ kada bi polako čileli poslednji sunčevi zraci i kada se kretalo na leganje.

Koliko je spavanje važno, govori nam i podatak da zauzima visoko treće mesto u hijerahiji ljudskih (životinjskih) potreba, odmah iza vazuha i vode. Tek nakon dobrog sna čovek kreće da razmišlja o hrani, skloništu, potrebom za pripadnošću, itd. Bez vazduha čovek može da izdrži u proseku dva minuta, osim ukoliko niste istrenirani kao čuveni Tom Sietas ili pak Stig Aval Severinsen, ronioci na dah, koji drže Ginisov rekord od 22 minuta. Bez vode, čovek u proseku izdrži 3-4 dana, a maksimalno nedelju dana i to uz idalne spoljne uslove, da napolju nije pretoplo, kada se voda gubi putem znojenja, ili prehladno, kada se krv sa periferije tela povlači ka unutrašnjosti i pravi pritisak na bubrege, te čovek češće urinira.

Što se tiče sna, nema pouzdanih podataka nakon koliko vremena kontinuiranog nespavanja bi čovek umro. Međutim, već posle 48h sati nespavanja, čovek nevoljno zapada u krize mikrospavanja od po 30-ak sekundi, nakon kojih biva dezorjentisan i konfuzan, a često i halucinira. Nedovoljno sna vodi kako fizičkom tako i psihičkom zamoru, kada čovekove kogitivne funkcije opadaju, gubi koncentraciju, moć rasuđivanja i sposobnost rešavanja zadataka. Spavanje utiče na sva tkiva i sisteme organa: od mozga, srca, pluća, do metabolizma, raspoloženja, imunog odgovora i otpornosti na bolesti. Istraživanja su pokazala da hroničan nedostatak sna, ili loš kvalitet sna, povećava rizik od pojave: kardiovaskularnih bolesti među kojima je najčešći povišen krvni pritisak, dijabetesa, depresije, gojaznosti, kancera. Dakle, san nam omogućava da budemo zdravi, odmorni, koncentrisani, srećni, da konsolidujemo memoriju i učenje.

Obrazac spavanja se menja sa godinama, kako čovek stari. I dok bebe najduže spavaju, oko 16 sati dnevno, starijim ljudima je često dovoljno 4-5 sati sna. Međutim, u okviru iste starosne grupe postoje individualne razlike, tako, ne postoji ‘’magičan’’ broj sati koji bi davao isti efekat za sve ljude unutar jedne starosne grupe.

Antropolozi su nam skorije otkrili interesantan podatak, a odnosi se na preindustrijski period u Evropi, kada je bifazni način spavanja bio pravilo. Odlazak na počinak nije bio određen unapred definisanim vremenom, već su vreme za spavanje diktirali poslovi koje je trebalo obaviti. Ljudi bi kretali na počinak sa prvim sumrakom, odspavali nekoliko sati (4-5), zatim bi se budili i pod svetlošću meseca obavljali određene poslove naredna 2-3 sata i zatim nastavljali da spavaju do prvih jutarnjih zraka. U kasnom 17-om veku, prvi i drugi san su prestali da se upražnjavaju. Smatra se da je prvi prekid počeo u višim klasama Severne Evrope i da se običaj spuštao ka ostatku Zapadnog društva u narednih 200 godina. Manje dramatična forma današnjeg bifaznog načina spavanja je još uvek prisutna u određenim kulturama, kao npr. popodnevna siesta, a mi bi rekli poodnevna dremka. Zanimljiv je i podatak da se insomnija prvi put opisuje u litaraturi u kasnom 19.-om veku kada i bifazno spavanje kreće da iščezava. Uzimajući ovo u obzir, moderno društvo možda vrši nepotreban pritisak na pojedince da moraju da uspostave kontinuiran san svake noći, doprinoseći na taj način anksioznosti vezanoj za spavanje.

A, jeste li se ikada zapitali da li slepi ljudi sanjaju i kako oni ‘’vide’’ svoje snove? Odgovor je da svi sanjaju i to u proseku oko dva sata svake noći. I dok jedni ujutro mogu da pišu romane o dogodovštinama tokom proteklog perioda, bilo da su one bile u koloru ili crno-beloj tehnici, drugi se ničega ne sećaju. Uloga snova nije do kraja razjašnjena, ali nam definitivno nam pomžzu da preradimo emocije. Studije su pokazale, da ljudi koji su izgubili vid pre pete godine života, u svojim snovima ne mogu da vide, oni sanjaju oslanjajući se na miris, ukus, dodir i zvuk. Oni koji su vid izgubili kasnije tokom života, noću sanjaju da vide. Spavanje obuhvata dve faze koje se naizmenično smenjuju. Jedna faza je REM (engl. Rapid Eye Movement) faza, koja je dobila naziv po to tome što se tokom njenog trajanja oči brzo pomeraju i u tom perodu čovek sanja, san mu je plići, mišići su opušteni i stoga čovek mora da legne. Interesantno je, da i ljudi koji su slepi od rođenja, takođe pomeraju oči tokom ove faze sna. Ukoliko čoveka probudite u ovoj fazi, ispričaće vam šta je sanjao. Druga faza sna je Non-REM, kada nema brzih pokreta očiju, kada je san dublji i kada nema sanjanja. Ako čoveka probudite tokom ove faze, uglavnom će biti mrzovoljan.

A sada da se osvrnemo malo i na druge pripadnike životinjskog carstva. Do danas, kod svih ispitanih vrsta, ustanovljeno je da spavaju, što znači da je spavanje univerzalni fenomen. Neke živoitnje spavaju stojeći (na primer konji, pojedine ptice), druge ležeći. Međutim, šta se dešava sa onim životinjama koje stalno plivaju ili pak vrše prekookeanske letove?. Kod delfina je otkriveno unihemisferno spavanje, ili, što bi se reklo, spavaju sa pola mozga. Dok jedna hemisfera mozga spava, oko na suprotnoj strani, koje je u vezi za tom hemisferom, je zatvoreno. I tako naizmenično. Sličan fenomen se javlja i kod ptica fregata, koje u proseku lete bez prekida oko 5 dana. U toku leta, dok jedre na povoljnim vazdušnim strujama, mogu da spavaju unihemisferno, a dešava se, u kraćim intervalima, da obe hemisphere spavaju i oba oka su zatvorena, pa se čak javlja i REM faza sna za koju je karakteristično opuštanje mišića. Međutim, ove ptice tada ne padju, nastavljaju da lete. S obzirom da let iziskuje visok nivo koncentracije, tokom leta fregate mnogo manje spavaju nego kada su na kopnu.