Planine Ovčar i Kablar se uglavnom spominju zajedno, čak i u pesmama. Tek kad sam sa mojim planinarima „Poštara“ iz Novog Sada, od 26-28 jula ove godine, bila na planinarskoj akciji „Ovčar i Kablar“, shvatila sam zašto. Dve planine, kao sijamske bliznakinje, razdvojene kanjonom a spojene Zapadnom Moravom, kao da pružaju ruke jedna prema drugoj a ne mogu da se zagrle. U podnožju ove dve lepe zelene planine ugnezdila se Ovčar banja. Nekada je sigurno u punom sjaju dočekivala goste i bolesne a danas radi samo zatvoreni bazen (otvoreni je u rekonstrukciji). Ima par stambenih zgrada, jedna prodavnica ispred koje se može popiti piće, pošta i igralište za decu. Na zapuštenoj železničkoj stanici samo poneki putnik, uglavnom za Čačak. A to je važna železnička saobraćajnica, pruga Beograd-Bar.

Smešteni smo u malom hotelu pod samom liticom Kablara, poput gnezda. Ranije je to bio Dom za odmor radnika Železnice. Vrlo lep i prijatan objekat, sa kamenom fasadom, odoleva vremenu i ljudskom nemaru. Hrana odlična, osoblje ljubazno, sobe solidne. Sa prozora se vidi Ovčar i zelena reka. Dole, ispod prozora, kao zmija, uvija se pruga. Do sada sam samo u američkim filmovima viđala kako tutnje vozovi pod prozorom sobe u predgrađima velikih gradova. Sa druge strane reke, u daljini vidi se Ibarska magistrala. Ove dve zelene lepotice čuvene su i po brojnim manastirima, kao naša Fruška gora. Ima i dosta termalnih izvora. Priča se da se oko njih od davnina okupljao narod koji je dolazio na izlečenje, uz mnogobožačke običaje. Vremenom, iz njih su iznikle i prve hrišćanske bogomolje a kasnije i manastiri. Danas ih ima desetak. Ovčar i Kablar nazivaju i Srpskom Svetom gorom.

Moj prvi planinarski pohod na vrh Kablara, 27. jula, započeo je kišovito. Na svu sreću, ne zadugo. Nepotrebno ranac sam opteretila kabanicom i jaknom. Naprotiv, vrućina nas je pratila svo vreme. Iskusni planinari me teše da se u planini „nikad ne zna“. Lokalni vodič nas vodi na vrh Kablara stazom br. 4. Kaže, duža ali lakša za uspon. Većim delom ide kroz senovitu šumu, zatim preko voćnjaka i livada. Obzirom na moju planinarsku kondiciju, meni je i ova bila prilično naporna. Usput, ljubazni domaćin nas, u dogovoru sa vodičem, ispred svog voćnjaka nudi sa domaćom šljivovicom. Već sam prilično umorna i ne pada mi na pamet da je probam. Da je dobra, verujem na reč. Konačno, duži odmor na jednom imanju sa autentičnim drvenim vilajetom i bunarom, sa hladnom pitkom vodom. Ležim na travi, gledam plavo vedro nebo, noge kao od olova a ja razmišljam kako ću ponovo ustati kad vodič kaže „Pokret“. Umorna sam, ali ipak odlučna da se popnem na vrh Kablara. Otprilike nakon četiri sata uspona, napokon smo stigli na cilj. Na steni crvenom bojom piše 889 m. Uspela sam. Nagrada je fascinantan pogled na okolne planine, meandre Zapadne Morave i Ovčar banju. Neki tvrde da je pogled sa vrha Kablara najlepši u Srbiji. Meni se čini božanstven. Pomislih, samo kad sam se popela, lakši će biti silazak. Ali grdno sam se prevarila.

Za mene povratak je bio „hod po mukama“. Vraćali smo se stazom br. 3, strma , kamenita. Bilo je već dobro odmaklo popodne, vrućina pritisla a mi umorni. Prilikom silaska bojala sam se da ne padnem, povredim se i napravim problema mojim drugovima. Zato idem sporije a iza mene samo „čistač“, Milan Breberina. Nakon tri sata dolazimo do planinarskog doma u podnožju. Svi se raduju osveženju u vidu hladnog piva a ja klupi i hladnoj vodi. Bila sam na izmaku snage. Žulj na čuknju me je užasno pekao a svaki korak je bio bolan. Još jedna posledica neiskustva. Obukla sam samo jedne čarape. Jedva sam stigla do manastira Nikolje. Ulazim u manastirsku crkvu. Samo sam napravila par fotografija. Obećavam sebi da ću se o manastiru detaljnije informisati kod kuće. Neki obilaze stoletni bor uz molitvu, u nadi da će im se želje ostvariti. Ja imam samo jednu želju – da skinem cipele, okupam se i ispružim na krevet. Sutra ću sabirati utiske. Kaluđerice manastira nas nude ratlukom i hladnom vodom sa bunara. Kad je vodič objavio da se do doma možemo vratiti kanjonom sami, laknulo mi je. Kroz kanjon sam išla lagano, svojim tempom, odmarala se, uživala u pogledu na prelepe litice kanjona i neukrotivu zelenu reku. Konačno sam na miru mogla napraviti nekoliko lepih fotografija. Među tim liticama osećala sam se nekako sićušno i nevažno, sretna što sam svedok neprolaznog stvaranja ovog čuda prirode.

Sutradan mi je laknulo kada su i neki iskusni planinari rekli da je uspon bio veoma naporan. Zbog premora i krvavih žuljeva ovaj put ništa od uspona na Ovčar. Samo njih deset (od nas dvadeset) planinara popelo se na Ovčar. Dan sam iskoristila tako što sam obišla manastir Preobraženje i uživala u termalnom bazenu Ovčar banje. Na Ovčar ću se popeti neki drugi put.

 

FOTO: Mariana Seke

Zdenka Kasper

Član PSD "Poštar" od 2018. Radila kao novinar "PTT Glasnika" u JP PTT saobraćaja "Srbija" i uređivala "Bilten" RJ poštanskog saobraćaja Novi Sad. Iako, iz privatnih razloga, ranije nije učestvovala u planinarskim akcijama dugo godina (uglavnom preko Bore Veljkovića) pratila aktivnosti planinara "Poštara", pisala i objavljivala tekstove i fotografije.

Ostavi komentar