Ravničarenje uz Staru Tisu

A ja? Ništa novo. I ovde sam prvi put. Ovaj put ne planinarim ali zato ravničarim. Pa i to je nekakvo planinarsko iskustvo.

Biće kiše. Ne, neće biti kiše. I nije bilo kiše, ni kapi. Lep prolećni sunčan dan 18. maja, na Bisernom ostrvu. Mora da su i organizatori XI tradicionalne akcije Pešačimo u prirodi u parku prirode „Stara Tisa“ PD “Lesson” iz Bečeja, poput nas, gledali u oblačno i kišoviti nebo danima, u nadi da ćemo ovaj tradicionalni susret ipak realizovati.

A ja? Ništa novo. I ovde sam prvi put. Ovaj put ne planinarim ali zato ravničarim. Pa i to je nekakvo planinarsko iskustvo. Važno da smo mi planinari ponovo na okupu, da se vidimo, družimo, prepričavamo planinarske akcije i upoznajemo nove ljude. Pa u planini baš i nema često prilike da se sretnu planinari iz cele Vojvodine.

Malo nam je „busić“ lutao od Žablja do Bisernog ostrva, po seoskim atarima, među voćkama koje rude. Samo su se prve trešnje oglasile za branje. Miriše zova na sve strane. Bujno i okupano zelenilo od majskih kiša odiše svežinom. Kroz voćnjake pretrčavaju dva srndaća i tri divlja zeca. Nešto mislim, baš dobro što smo malo zalutali. Nas, dvadesetak planinara „Poštara“ iz Novog Sada stigli smo među prvima na odredište. Polako za nama pristižu i ostali, ukupno 11 planinarskih društava iz Vojvodine i planinari iz Šapca.

“Činjenica je da naši unuci verovatno ni ne znaju da se to jede a kamoli da je to najbolja poslastica kad izađeš na sokak među decu. Bar je tako bilo u mom titelskom detinjstvu.”

Čim smo stigli čekalo nas je prijatno iznenađenje. Ljubazni domaćini, bečejski planinari, na čelu sa predsednicom Mirom, onako baš u našem ravničarskom maniru, dočekali su nas sa leba, masti, soli i paprike i hleba i pekmeza, višnjevačom (sve s višnjama) i domaćom rakijom. Uz osmeh na licu prokomentarisala sam sa dozom sete: „Jao od kada ovo nisam jela“. I drugi su slično reagovali. A onda su na tu temu krenule diskusije i anegdote ono „kad smo mi bili mali“. Činjenica je da naši unuci verovatno ni ne znaju da se to jede a kamoli da je to najbolja poslastica kad izađeš na sokak među decu. Bar je tako bilo u mom titelskom detinjstvu. Zašto kad leba masti padne u prašinu uvek padne na namazanu stranu? Možda nauka za to ima objašnjenje ali na to pitanje za mene još nema pravog odgovora.

Posle doručka i osveženja krenuli smo u ravničarenje uz pratnju vodiča domaćina. Na raspolaganju su nam bile dve staze – jedna 12 km i druga 5 km, pa ko šta voli nek izvoli. Ja sam zbog blata izabrala onu kraću. O samoj stazi i ravničarenju nema bog zna šta da se kaže. Malo asfalta, malo kolskog puta, tu i tamo gacali smo po blatu i baricama nastalim od prethodnih kiša, među mladom pšenicom i kroz vrbake, uz Staru Tisu. Mislim da cilj ovog okupljanja i nisu bili planinarski podvizi nego druženje ljudi istog senzibiliteta, zaljubljenika u prirodu, bilo da se radi o planini ili ravnici.

Nakon „napornog“ ravničarenja domaćini su nas dočekali sa pasuljem iz kazana, turšijom, ajvarom i jednim tipično vojvođanskim specijalitetom, testom nasuvo s makom. I domaći kolači, na kraju. A onda je krenula „živa“ muzika i naravno ono što ide uz to – pesma, ples i kolce.

Na kraju druženja sva planinarska društva dobila su od domaćina zahvalnice a kao najmlađi učesnik zahvalnicu je dobila jedna beba. Svaka čast PD „Lesson“ na izvanrednoj organizaciji.

Uveče, kad sam već bili kod kuće, kiša je ipak pala. I bilo me baš briga.

Zdenka Kasper

Član PSD "Poštar" od 2018. Radila kao novinar "PTT Glasnika" u JP PTT saobraćaja "Srbija" i uređivala "Bilten" RJ poštanskog saobraćaja Novi Sad. Iako, iz privatnih razloga, ranije nije učestvovala u planinarskim akcijama dugo godina (uglavnom preko Bore Veljkovića) pratila aktivnosti planinara "Poštara", pisala i objavljivala tekstove i fotografije.

Ostavi komentar