U Deliblatskoj peščari nikada pre nisam bila. Zamišljala sam je kao mini pustinju usred vojvođanske ravnice. Ali ono što sam videla i doživela nije bilo ni slično mojoj viziji.
U Stojankinoj organizaciji „Poštara“, 5. oktobra grupa od petnaestak planinara iz više novosadskih planinarskih društava učestvovala je na IX ekološkoj i sportskoj manifestaciji „U bojama ruja 2019“. Tradicionalno, ovu manifestaciju svake godine u oktobru organizuje PD „Jelenak“ uz Pančeva u Specijalnom rezervatu prirode „Deliblatska peščara“.
U 5 ujutru sat zvoni. Napolju još mrak. Samo sekund dilema šta mi treba da u subotu, u prohladno oktobarsko jutro, dok svi još uveliko spavaju, idem bilo gde. Na brzinu kratka jutarnja gimnastika, toaleta, ispijanje prve jutarnje kafe da se razbudim i oblačenje adekvatne planinarske opreme za pešačenje u ravnici. Kod lokomotive grupa zaluđenika, kao ja, orni i spremni za još jednu avanturu. Polazak je u 6 jer do Deliblatske peščare ima oko 200 km. U kombiju dremkam do Titela, mesta mog detinjstva. Pogled sa titelskog mosta na Tisu, dolmu, crkveni toranj i Kalvariju u meni budi nostalgične uspomene. Preko Perleza, Čente, Barande vozimo se prema Pančevu. Od Pančeva prema jugoistočnom Banatu ređaju se sela Dolovo, Mramorak… Primećujem ima dosta velikih oronulih švapskih kuća. Banat je pre Drugog svetskog rata imao većinsko nemačko stanovništvo. Sada tu žive ljudi doseljeni iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Po plantažama jabuka i vetrenjačama slutim da se približavamo Deliblatskoj peščari.
Na ulasku u rezervat plaćamo ulaznice i parkiramo se u blizini Školsko rekreativnog centra „Čardak“. Domaćini nas dočekuju sa tradicionalnom dobrodošlicom – pogača, so i rakija. Stigli smo oko devet a start pešačenja je u pola deset pa imamo tek toliko vremena da popijemo kafu, čaj i pojedemo doručak iz ranca. Iako je ovo republička akcija najviše učesnika ima iz okoline Pančeva i Beograda, najviše dece iz osnovnih škola. Sa bine organizatori pozdravljaju učesnike. Prema njihovoj informaciji treba da bude oko 1.500 učesnika. Određuju se grupe i staze i dodeljuju vodiči. Većina iz naše grupe se odlučuje za stazu br. 1 od 10 km. Vodi nas Branka iz PD „Jelenak“. Pojedinci idu na duže trase. Idemo peščanom stazom između pošumljenih dina. Toliko od peska i „pustinje“. Staza blago brdovita, talasasta. Kažu, imamo sreće jer je pala kiša i pesak je utaban. A i vetar danas ne duva. Inače zna da bude prilično neprijatno kad se pesak podigne. Tek sada mi je jasno zašto se ova manifestacija održava baš u ovo doba godine i zašto se zove „Boje ruja“. Pogled na drveće i ostalo rastinje je pravi praznik za oči. Vatromet boja od zelenih četinara do žutog, jarko crvenog, ljubičastog lišća listopadnog drveća. Šareni žbunovi na sve strane, zreo šipak, glog, drenjine i poneka kupina, plavi maslačak, belo i žuto poljsko cveće. Samo da je još sve okupano suncem. Ali danas nije. Oblačno je, toplo i prijatno za pešačenje. Uživam u ovom šarenilu i naravno sve fotografišem. Prijatnu šetnju po dinama završavamo oko dva sata. Odmaramo se u restoranu. Ko hoće ruča, šta drugo nego pasulj, neko šta je poneo. Oko nas neki planinari se vesele uz muziku a razdragana deca razmilela se po travnatim dinama.
Zbog udaljenosti u četiri krećemo istim putem kući. Usput ćaskamo, prepričavamo utiske, razmenjujemo fotografije preko Vibera. U Novi Sad stižemo oko 6. Zadovoljna sam što sam konačno i ja bila na Deliblatskoj peščari i što sam upoznala neke nove ljude. A za to su planinarske akcije idealna prilika.
